Za osobe koje žive sa demencijom

Saveti osobe obolele od demencije

Kristina Brajden (Christine Bryden) je dijagnozirana sa demencijom u 46 godini. Ona živi sa demencijom već više od dvadeset godina, napisala je nekoliko knjiga o demenciji, a jedna od njih je “Ko ću biti kad umrem” (Who will I be when I die?). 

Kristina je veoma angažovana u zastupanju ljudi sa demencijom i borbi za njihova prava. Evo šta Kristina predlaže a što i vama može biti od koristi i što biste mogli koristiti da vašoj porodici pomognete da vas bolje razume.

• Dajte nam vremena da govorimo, sačekajte da pretražimo neurednu gomilu misli na dnu našega mozga da bismo našli reč koju želimo da izgovorimo.

• Pokušajte da ne završavate naše rečenice za nas. Samo slušajte, i ne dozvolite da se osećamo postiđeni ako zaboravimo ono što smo hteli da kažemm.

• Ne požurujte nas, jer mi ne možemo razmišljati niti govoriti dovoljno brzo da bismo vas rekli da li se slažemo ili ne. Pokušajte da nam date vremena da odgovorimo - da bismo vam rekli da li mi stvarno želimo to da uradimo.

• Kada želite da razgovarate sa nama, razmislite o načinu razgovora, bez pitanja koja će nas uzbuditi ili učiniti da se osećamo neprijatno. Ako smo zaboravili nešto što se nedavno desilo, nemojte misliti da nama to nije bilo važno. Samo pokušajteda nas podsetite - možda smo samo trenutno zaboravili

• Ali ne pokušavajte ni previše da nas podsećate o nečemu što se upravo desilo a mi ne možemo da se setimo. Ako nismo registrovali taj događaj, možda ga se nikada i nećemo moći setiti

• Ako možete, izbegavajte buku u pozadini. Ako je upaljen TV prvo smanjite ton

 • Ako razgovaramo s decom, upamtite da se mi lako umaramo i teško koncentrišemo na razgovor i slušanje u isto vrijeme. Možda bi najbolje bilo da uvek razgovaramo samo sa jednim detetom bez buke u pozadini

• Možda bi čepići za uši tokom posete tržnom centru ili drugim bučnim mestima bili od pomoći. Mi često ne možemo da podnesemo buku.

                                                                                                                              

ПОНЕДЕЉАК, 07. СЕПТЕМБАР 2020.

Ovo je za vas… O tome kako se možete osećati nakon dijagnoze i kako da se prilagodite na tu promenu u vašem životu

Osećanje tuge,  ljutnje, stida i gubitka su najčešća osećanja koja prate stanje demencije. Ali, I osećanje sreće i zadovoljstva je prisutno u životu sa demencijom, pogotovu vremenom kada naučite kako sa tim da živite.

 Sama dijagnoza za nekog je šok, ali za nekog i olakšanje. Nekada je veoma dug proces dobijanja dijagnoze. Tako je vreme kada vas muče promene koje ne znate šta znače nekada veoma dugo. Dobijanje dijagnoze može da donese neku vrstu mira, jer konačno znate da su promene koje se dešavaju rezultat promena u radu vaših moždanih ćelija. Dakle, nije vaše strpljenje popustilo, niste postali lakomisleni I nesmotreni, niste postali neko ko ne brine o drugima! Sve što vam se dešava je posledica bolesti! 

Ipak da vidimo kako se manifestuju sva ta osećanja koja mogu biti prisutna u vašem životu:

 

Šok

Kada prvi put dobijete dijagnozu, šok je jedna od prvih reakcija. Pitanja koja se uglavnom postavljaju: ”Zašto baš ja”, “Šta to znači?”, “Šta sam mogao/mogla da uradim da do toga ne dodje?” Ovo osećanje nije dugotrajno. Ono obično prodje posle nekoliko meseci. Najvažnije je dobiti prave informacije o tome kako da se što bolje brinete o sebi I nastavite aktivan život. Kada polako uvidite da se sa demencijom može živeti a da ne morate da mirujete I povučete se iz života, onda će ovo osećanje šoka proci.

 Ljutnja

Mnogi ljudi se osećaju ljuti na to što se to dogodilo baš njima. Najčešće ljudima teško pada prilagodjavanje na nove uslove života. Treba da naučite kako da se prilagodite na gubitak memorije ili na to što vas drugi ponekad tretiraju drugačije. Nekada se I vaš lekar obraća vašem partner kada priča o vašem stanju, iako vi razumete o čemu on priča. Ljudi vas često mogu tretirati kao da niste u stanju da razumete neke stvari, a vi ih I dalje razumete. I to su sve situacije koje prirodno mogu da vas naprave ljutim.

Osećaj frustriranosti

Ovo je često osećanje, jer vam stvari izmiču kontroli. Imate problem da zapamtite nešto; ne možete da se setite nečega što se upravo dogodilo; član porodice vas ubedjuje da vam je nešto rekao već nekoliko puta a vi ste ubedjeni da nije; ne možete da nadjete nešto što ste ostavili. Mnogo je situacija koje mogu da proizvedu ovo osećanje

 Osećanje tuge i gubitka

Sasvim je prirodno da se osećate tužno jer mnoge stvari nisu kao što su bile. Gubitak je svakodevni jer nekada gubite stvari, nekada gubite reči, nekada gubite misli. Osećaj da gubite sebe je onda prirodan jer sve to što gubite ste vi sami. Sve to nije lako prihvatiti. Važno je znati da taj process gubitka intelektualnih sposobnosti, uglavnom, ne ide brzo. Važno je da znate da vi možete i dalje i da naučite neke nove stvari a i da naučite da živite sa demencijom kako da živite sa ovim gubitkom. Često se osećanje tuge proteže tokom čitavog procesa demencije. Ako je tako treba da pričate sa vašim lekarom i da pokušate da izbegnete stanje depresije. Ukoliko do toga dodje, dobro je imati svog psihologa i ako je potrebno uzimati i neki antidepressant pošto je prepisan od neurologa ili psihijatra.

Posramljenost

Zaboravljanje imena a često i lica ljudi je veoma čest problem. Iako znate čoveka vi ponekad ne možete da se setite imena a ponekad ni konteksta iz koga znate tog čoveka. To vodi ka osećanju stida i mnogi se povlače u sebe i ne žele da izlaze na javna mesta da se ne bi našli u nekoj neprijatnoj situaciji. 

 

Šta uraditi?

Emocionalne reakcije su vrlo normalne jer ste suočeni  sa mnogim izazovima i prilagođavanjma. Svako ima svoj način suočavanje sa svojim osećanjima. Važno je da  pronadjete  načine koji pomažu u suočavanju sa bilo kojim teška osećanja. Ovde su navedeni neki saveti koji mogu biti od pomoći. Ipak, mi smo svi različiti I nije svaki od ovih saveta možda baš pravi savet za vas. Nadam se da ćete pronaći bar nekoliko koje ćete moći da primenite.

 

Izživite svoja osećanja. Dozvolite sebi da zaista osetite ono što osećate, bez obzira šta je to. Poričući osećanja i nadajući se da će ona otići ona se mogu I pojačati. Priznajte sebi I drugima kako se osećate.

Razgovarajte. Razgovor sa pouzdanim članom porodice ili prijateljem može da bude od pomoći. Deljenje osećanja često pomaže da ih razumemo i umanjimo. Možda biste voleli i da razgovarate sa psihologom.

 Plačite. Suze mogu biti vrlo terapeutske jer oslobađaju od napetosti i pomažu da se posle njih osećamo bolje. Suze mogu da budu dobre I za dušu I za telo, te se ne treba uzdržavati od plakanja.

 Smejte se. Smeh takođe oslobađa telo i prija našoj duši. Trudite se da se sejete kad god možete I da pronalazite smešne situacije. Bilo kakve prilike za smeh može biti od velike pomoći

Vodite dnevnik. Nekima je ovo veoma korisno. Zapisivanje osećanja ili audio snimanje može vam pomoći da ih razjasnite i razumete vasa osećanja.

Uživajte u aktivnostima. Raditi nešto u čemu uživate i imate zadovoljstva može biti od velike pomoći kada se osećate loše. Fokusirajte se na stvari koje još uvek možete da radite, i uživajte u njima koliko možete.  Možda biste želeli da pokušate da nadjete druge načine da koji vas mogu učinite srečnim. Pokušajte da probate neke nove stvari. Mi nikada nismo suviše stari da bismo uživali u nečem novom.

Uživajte u duhovnim stvarima. Možda ćete naći kao novu stvar u vašem životu: muziku, crtanje, ples ili lagane vežbe (npr. Aerobic). Ako imate priliku da isprobate nešto od ovoga, pokušajte! Tu su i meditacija, uživanje u zalasku sunca, šetnja duž obale reka ili po parkovima. Provodjenje vremena sa porodicom je takodje blagotvorno. Veoma je važno da i dalje uživate u bilo čemu jer to daje smisao vašem životu I može vas učiniti srećnim.

Odustanite trenutno od nekih stvari. Može se desiti da se mučite da se setite nečega što je veoma važno. Uglavom se baš tada nećete moći setiti. I što više pokušavate to ćete se sve više nervirati. Da li je to vredno tolikog osećanja frustracije I stresa? Pokušajte da to ostavite (da ne mislite više na to) i usredsredite se na nešto drugo.  

Budite dobri i strpljivi prema sebi. Promene koje doživljavate nisu vaše greške i deo su vase bolesti. Možda vam sada treba više vremena da nešto uradite ili da se nečega setite, ali zato pokušajte da budete strpljivi prema sebi. Nekada će neke stvari same doći. Nekada ćete nešto naći kada ga ne tražie. Tražite i pomoć drugih. Ko god je u vašoj blizini bi vam mogao biti od pomoći.